Власти Краљевине СХС ( од 1929. Југославије) вршили су колонизацију северних и јужних крајева државе са основним циљем да заштите своје несигурне границе и на за себе несигурна подручја доведу себи одано становништво.

Под „јужним крајевима“ у Краљевини Југославији подразумевали су се Косово , Метохија и Македонија а под „северним крајевима“ Банат, Бачка, Срем, Барања и Славонија.

Власти Краљевине Југославије колонизацију „северних крајева“ спроводиле су са истим циљевима као и претходне државе Аустрија и Аустро- Угарска и међуратна југословенска колонизација представљала  је континуитет колонизационих активности у овом крајевима од првих деценија 18. века.

Основну колонистичку масу чинили су српски ратни ветeрани – добровољци из динарских крајева Краљевине Југославије ( (Лика, Босна, Херцеговина, Бока Которска, Кордун, Далмација, Црна Гора, Банија), српски оптанти из Мађарске који су се определили да живе у матичној држави и српски безземљаши из Баната. Колонисти који су надељени земљиштем у аграрној реформи желели су да дођу до земљишта као извора егзистенције за пољопривредно становништво а колонисти из динарских крајева Краљевине Југославије и да се преселе са простора хроничне пренасељености и хроничне полуглади у плодније крајеве. Економска основа колонизације било је земљиште добијено аграрном реформом Краљевине Југославије са приватних велепоседа, велепоседа градова и општина, цркава и банака. Велепоседници који су изгубили земљу у аграрној реформи обештећени су од стране државе а задржали су приближно око 50% земљишта.

Колонисти нису добили земљу у власништво већ у привремени закуп што је код њих стварало несигурност и власници земљишта постали су тек у четвртој деценији 20. века. Такође, насељеници нису биле обезбеђене куће већ су дуго боравили у привременом смештају на велепоседничким мајурима или у  „кирији“ у помоћним просторијама код локалног становништва. На мајурима колонисти су боравили у тескобним и нехигијенским условима у зградама за бироше, магацинима за жито, стајама и чардацима. Услед тешких услова живота у првим годинама по колонизацији долазило је до масовног умирања колониста посебно од туберколозе и плућних болести, а  нарочито  су страдала деце до две године ( 79% од укупног броја умрлих).

У времену колонизације 1921- 1941 у Банату, Бачкој, Срему, Барањи и Славонији формирано је  близу 200 нових насеља у којима је пред окупацију Југославије 1941. године живело око 100.000 људи. Колонисти су својим насељима давали имена из српске средњевековне прошлости ( Банатски Душановац, Бачко Душаново, Ново Обилићево) , имена истакнутих српских  војсковођа из Великог рата (Војвода Степа, Степановићево, Мишићево, Војвода Мишић, Војвода Бојовић, Путниково, Танкосићево), имена припадника династије Карађорђевић  (Банатско Карађорђево, Карађорђево, Александрово, Александров Гај, Петрова Слатина, Томиславци), имена по местима битака у Великом рату ( Банатски Соколац, Бачки Соколац, Ветерник), имена по личностима из српске културе (Његошево, Алекса Шантић) или из завичаја ( Велебит, Ново Невесиње).